Порекло „јунђијан“ (буквално „огртач за рамена у облику облака-) може се пратити још од пре- династија Ћин и Хан, при чему се његови најранији визуелни прикази појављују на муралима династије Суи у Дунхуангу. Од династије Јуан па надаље, еволуирао је у посебан додатак који се носио око врата и преко рамена.
До династије Иуан, 'иуњиан' је добио стандардизовани облик и био је укључен у званични систем одеће; „Историја јуана“ (Трактат о кочијама и одећи) описује његов дизајн као четири панела у облику облака-који висе надоле. Временом је почео да се носи првенствено током сезонских фестивала или венчања. Њена популарност је достигла врхунац током династија Минг и Ћинг, када је постала суштински део свадбене одеће и носила се у свим друштвеним слојевима. Током династије Ћинг, „јунђијан“ који су израдили занатлије у Гуангџоу-као што су чувени „манилски шалови“-извозили су се у Европу преко поморског пута свиле, постајући симбол западне моде.
Након оснивања Републике Кине, 'иуњиан' је постепено избледела из свакодневног ношења, постајући резервисана за традиционалне оперске представе и венчања. Додатак обично има дизајн „четири-делна *руии*“ (жезло-главе), који се састоји од два слоја који се састоје од осам панела у облику облака-; сваки панел је извезен мотивима у распону од цвећа, птица и инсеката до сцена из позоришних прича. Прављење изврсног *иуњиан* је дуготрајан-процес који захтева изузетну израду. Вез користи широку лепезу техника-као што су убод, шав, цепање, бод-бод иглицама, бод са семеном, обруб златним-концем и сатенски бод-што резултира разноликим низом стилова. У новије време, вођен трендом "Гуофенг" (традиционални кинески стил), *иуњиан* се вратио, појављујући се на догађајима као што су недеље моде.
